Izlet: Samaria kanjon - Samaria Gorge

Mocartov Rekvijem, je sasvim adekvatno delo za moj doživljaj Samarije... naročito onaj deo sa KIRIE! KIRIE ! (Gospode! Gospode!)
VIDEO celog pešačenja po klancu Samaria  možete pogledati  OVDE

Cena izleta: 38 evra (ovo je eksta povoljna cena, jer je prevoz pikapom po principu "ako se skupi grupa -  skupi ako ne idemo drugi put", ali kako ja živim ovde nije mi bilo bitno i hotno da izlet bude tačno određenog dana.

U cenu je uračunat samo prevoz do ulaza u klanac i od Hora Sfakion-a do Amoudare.)
Potrebno još: 5 erva za ulaz u klanac  + 10 evra karta za brod od Agia Rumeli do Hora Sfakion.
Inače po agencijama su tražili 45 evra samo za prevoz autobusom! ( jul/avgust 2013.)
Karta za minibus (opciono- ko ne želi/ ne može da hoda tih poslednjih 3 km do sela) 1,5 evra

Bez uračunatih troškova pripreme cena izleta je 53 evra.

Ponela:
patike (obične  - videćete na videu)
1 par pamučnih čarapa (rezerva)
šešir
naočare
litar vode ( u klancu postoje izvori, pa nisam želela da teglim veću flašu) - popila 3, 5 litara 
2 breskve - pojela
2 čokoladice - pojela
6 sendviča manjih (u slučaju da se izgubim ili ostanem u selu tj. zakasnim na jedini brod u 17:30)  - pojela jedan na kraju puta
Hanzaplast - upotrebljen
Krema za sunčanje
Papirne maramice
Vlažne maramice
Malo toalet papira (ima WC-a u kanjonu)
Peškirić za lice 

Peškir za plažu
Kupaći
Veš (ako se ne osuši kupaći nakon plaže, a pre broda)
Japanke za plažu

Fotoaparat
Kameru

Krenuli smo iz Irakliona u 7 sati ujutru, malim kombijem (što se ispostavilo, veoma kasno za mene). Uz razgovor put nije bio naporan, imali smo jednu pauzu za doručak i kafu. Pošto nisam ljubitelj restorana, ostala sam na prakingu i pojela svoj senvič.

Nakon Retimna smo skrenuli u unutrašnjost ostrva. Smenjivali su se brdoviti pejzaži, seoca sa kućama prepunim cevća, planinski vrhovi i pogled na more.
Autoput, bez ikakvih napornijih krivina i dovoljno mesta za auto ako želite da zastanete.



Ako idete iz Hanje samostalno idite  autobusom sa glavne stanice vrlo vrlo rano ujutru do mesta Hsiloskalo (Xyloskalo)  u jednom pravcu, ako planirate da prepešačite  do Libijskog mora.
 Bus Chania - Omalos red vožnje  je ovde  
Proverite pre nego što se odlučite da krenete na ovaj izlet.


Ako idete iz Retimna, Irakliona, ili Ag. Nikolausa uračunajte potrebno vreme do dolaska pred Samariju.
Automobilom se ne preporučuje ako želite da prođete ceo klanac, jer ćete izaći na obalu, a auto će ostati na sasvim drugoj strani.
Ako želite da pođete samo jedan deo,  ulaz u sam klanac je na otprilike 9-om kilometru i do tog mesta imate baš mnogo da pešačite nizbrdo i da se vraćate uzbrdo.

Lazy way - Kraći put.
Postoji mogućnost da uđete u klanac, sa druge strane, od morske obale (Libijsko more) i sela Agia Roumeli. To znači da ćete otići do (busem, autom, preko agencije) do Hora Sfakion , kupiti kartu za brodić (oko 10 evra u jednom pravcu) do Agia Roumeli i i prošetati (ili minibus) do klanca - vodite računa da je jedini brod do Hora Sfakion (povratak, obavezno proveritena ulazu) u 17  i 30 h.


Možete i prenoćiti u nekom od malih hotela u mestu Omalos (na mapi - gore je polozaj hotela, na slici - dole sa autobusom dole). Ne znam kolika je cena prenoćišta. Mi smo tu stali kako bi otišli u toalet i prezalogajili nešto u hitelu ili iz ranca.

Krićani imaju neki čudan običaj da postavljaju pse na ulazu u selo, ili  mesto gde je neki važniji obejkat (u planinama, ne u gradovima) npr. pre ovog mesta, na putu za Balos (gde će čak poku[ati da Vam naplate "ulaz"?!), pre nekih manastira (postavljeni su na nekom od privatnih poseda -- ne od strane manastira).
Meni je žao tih pasa koji kao zaštitu od vrućine i sunca imaju limeno bure. Ne razumem baš svrhu ovakvog mučenja životinja ...

Fotografija pokazuje dolinu Omalos plato (Omalos plateau), 2 km udaljenog od Hiloskale, jande pse vezane lancima na putu, hotel i konačno put do ulaza u Nacionalni park Samarija.



Hiloskala (Xyloskala) ili Drvene stepenice je naziv za ulaz. Na ulazu će Vas sačekati predivan predeo. Ulaznica je 5 evra (jun 2013.) i ako ste pošli sa agencijom, tu će vas vozač ostaviti, a vodič (ao ga imate) će krenuti sa Vama.
Kako nisam poznavala nikoga, a želela sam da snimam bez žurbe i pritiska, krenula sam sama, što je svakako primer neobaveštenog avanturiste početnika.


Na ulazu se dobija letak sa opisom odmorišta, izvorima vode, udaljenostima i mapom maršrute i kratka istorija Nacionalnog parka.
Na žalost, vetar na brodu je oduvao moj primerak, a ja upropačćena stampedom kroz Samariju nisam mogla da ga jurim. Ispratila sma njegov let u Libijsko more - jednim ravnodusnim pogledom ... i nastavila da spavam do Sfakije.

Sačuvajte obavezno ulaznicu, jer će Vam je tražiti na izlazu. Razlog je jednostavan, moraju da provere da li su svi izašli iz klanca toga dana. Iz mog iskustva veoma mudar poteza, a iz priče ćete i videti zašto.

Nacionalni park Samaria je otvoren za posetioce od maja do kraja oktobra (proverite na sajtu), jer od Oktobra do Maja je kišna sezona, pa je kalnac ispunjen vodom. Kolko može biti opasno šetanje u tom periodu pokazuje i podatak da su 1993.  oni koji su krenuli u avanturu, bili izbačeni bujicom u Libijsko more ...
Ulaznica za Samariju

No, da krenemo kroz Nacionalni park Samarija na ostrvu Krit.
Na grčkom Φαράγγι Σαμαριάς (Farangi Samarias)
Nacionalni park Samarija se nalazi u zapadnom delu Krita , na planini pod imenom Bela planina (Lefka Ori). Početna tačka je mesto pod nazivom Hiloskala (Xyloskala) na nadmorskoj visini od 1 227 km.
Dužina parka (dužina puta kojim ćete pešačiti) je 12.8 km od Hiloskale do samog izlaza + oko 3 km do sela Agia Rumeli. Poslednji deo od 3 km ne morate pešačiti, već možete preći minibusem (meštani su se organizovali) platićete  kartu od 1,5 evra.
1962. je ovo područje proglašeno nacionalnim parkom i te godine je i poslednji stanovnik sela Samaria iseljen.


Kazu da se ovde nalazi 450 vrsta biljaka. Čempresi, borovi i njihov opojni miris će vas pratiti celom dužinom puta, a uz reku ima i Oleandra i naravno još mnogo raznovrsnog bilja ...
Od životinja (koje ja nisam videla) ima Kri-kri divokoza.

Naša grupa je stigla u 11h i tada je počela šetnja.  To je veoma kasno, ako želite da uživate u lepotama prirode i ako niste rešili daoboriterekord u brzom pešačenju (i trčanju, u mom slučaju) sa kamena na kamen.
Namažite se kremom za sunčanje i stavite šešir obavezno !

Upsomena na dugo hodanje
Za prolazak je potrebno 4 - 8 sati, zavisno od dužine nogu, brzihe hoda, kondicije, društva ...

Prilikom šetnje pazite da vam na glavu ne padne neki kamen, jer se i to dešava.  Mada na najopasnijim mestima postoji zaštitna mreža (na slici dole)
Pazite da ne izvrnete nogu. Naročito pri kraju staze kada je koncentracija  "na rezervi".
Prvi deo staze je strm, te će vam se prsti "nabijati" u obuću i posledice možete videti na slici. Danas (10. oktobra) nakon vise od dva meseca, prste je veoma ljubicasto-crn.
Tako da ne znam da li je bolje ići u otvorenoj sportskoj obući ?  ili u patikama (moj slučaj), cipelama za šetnju (takerskim).
Dobro je što sam ponela i flaster jer je bio upotrebljen. Ne veliki žulj je bio na stopalu negde na 8-om kilometru.

Planinari kažu da je staza najbolja na Kritu, jer se dobro održava.  Na slici sa kartom možete videti da ima odmorišta sa mestima na kojima mođete sedeti, WC (neki na tripadvisoru se žale) ali na slici možete videti kako izgleda WC nakon celog dana i nakon što je  oko 1500 ljudi prošlo kanjonom ) pošto sam ja definitivno bila poslednja osoba - dakele WC-i su dobri i čisti.
 Postoje pravila koja možete pročitati na ulazu u samariju i odnose se na ophođenje prema prirodi i poštovanje iste.

Svaki kilometar je obeležen, pa imate uvid koliko vam vremena treba do kraja.
Kada sam shvatila da sam za sat i po vremena prošla samo 3 km - počeo je moj pakao. Znači još 13 km bi trebalo proći za 4,5 sati ?!


Česme sa vodom i to dobrom vodom su dobro raspoređene, jedino bih skrenila pažnju da na tački 9, uzmete više vode jer se u poslednjem i najdužem i najtoplijem delu (naročito leti) jer nema baš mnogo zaklona od sunca ... u koritu reke - NEMA vode.

Nisam baš neki vodopija, ali sam popila za 6 sati 3,5 litre vode.
Na svakoj tački ima radnika koji su povezani radio-vezom. S vremena na vreme - ne baš često prođu delom staze za koji su zaduženi, kako bi proverili da li neko ima neki problem.
U Samarija selu je i doktor i mala ambulanta.
Mazge i konji su tu u slučaju da je nekom potreban  prevoz do izlaza (povreda, malaksalost...).
Staza je dobro obeležena, svuda osim na nekim mestima gde se prelazi rečno korito i tu treba biti obazriv, ako si sam.
Ovaj izlet se ne preporučuje se osobama sa srčanim smetnjama, maloj deci, osobama koje nisu u kondiciji ...

Ovo je prvo stajalište (na slici)

Išla sam polako snimajući lepote oko sebe i fotografišući, ljudi su me obilazili, a ja sam se čudila zašto ne zastajkuju i ne pogledaju tu lepotu.






Negde oko 3 km sam videla ono zbog čega sam i došla. Nazvala sam ga Grad kamenih duša. Nisam uspela da na Netu pronađem o čemu se radi, pa sam mislila da je fenomen naslaganog kamenja prirodni fenomen što je posledica nog slepog verovanja u bajke, ali ipak nije...

Posetioci slažu kamen na kamen, kako ko prođe i tako su svi zajedno stvorili jedno umetničko delo. Da, naravno da sma dala svoj doprinos i postavila po jedan kamen na tri mesta.
Inače sam pre neki dan od prijatelja koji su posetili Južnu Koreju saznala da ovaj običaj  slaganja kamenja postOji u njihovoj kulturi u znak sećanja na duše preminulih...

Evo kako izgleda ovo naše remek delo ... imam desetine fotografija, a ovde ću postaviti samo neke...









Na 3,8  km se nalazi  Crkvica posvećena Svetom Nikoli, Agios Nikolaos i ti je 3 tačka odmora.
Mnogi veruju da je na ovom mestu bio prvobitno Apolonov hram, a da je ovo bilo područje nekadačnjeg gradića Kain.
Pored crkve se nalazi kamena kuća, koja je bila spremište za sir, porodice Viglides, sada je kuća čuvara parka. Porodica Viglides (Viglis) je jedna od pet poslednjih koje su napustile Samariju. Međutim Vangelis (glava porodive) koji je ceo svoj život proveo u kalncu nije želeo da napusti  selo i ostao je da radi kao čuvar do kraja svog života.
U nastavku puta se nailazi na napušteno selo Samarija.










Nakon 3. km, kao što sam rekla počeo je moj Samamrija rekvijem. Unervozila sam se, jer nisam neko obožavalac jurnjave po prirodi niti sam traker .. i šta sad?

Pa ništa, reših da ritam rekvijema bude:  red žurbe što se na samom kraju pretvorilo u trk uz suze iz straha da neću stići na brod, red stanke (u trajanju od 5 sekundi) kako bih napravila fotografiju i pogledala gde se nalazim (kako bi mogla makar da se setim lepote u kojoj sam bila).
OBAVEZNO ponesite sa sobom nesto od slatkiša, jer se mođe desiti da Vam padne šećer ili tako nešto .. ne znam tačno ali ćete osetiti potrebu da pojedete nešto slatko - sigurno!

 Staza u prvoj trećini puta izgleda ovako...


Videla sam suvo rečno korito, ponekad videla i rečicu. Dva izvora se nalaze ispod Hiloskale, ali ih ne možete videti, Neroutsiko i Riza Sikias.
Čula poj ptica. Planine i drveće u savršenoj kompoziciji slavljenja života. Ljude samo u retkim prilikama, dok su me uz osmeh mimoilazili i gubili se u daljini.
Izgubila se dva puta u rečnom koritu. Vikala  "HELP!", ali mi se glas gubio u visinama planina. Bila očajna, jer nema nikoga da naiđe i kaže mi kuda da krenem!
Tumarala između belih stena, diveći se vajarskom umeću prirode i strahujući da će mi taj beli kamen postati postelja te noći.











Sledeće odmorište 4. je selo Samaria (7km) po kome je klanac i dobio ime. Bilo je naseljeno sve do 1962. godine, i pretvaranja klanca u Nacionalni park. Sa staze se može videti kakva je bila arhitektura sela. Tu je i ambulanta i kupaonica i prostor zgodan za sendvič.
p.s. ponekad ima dosta osa
Nedaleko od sela Samarija je crkva Hosia Maria. Ovaj Vizantijskaska crkva sagrađena na temeljima stare bazilike, koja se datira iz perioda 1300 ili 1400 godine. Selo Samarija je iskrivljeni oblik imena Hosia Maria. Hosia Maria se odnosi na St. Maija Egipta.

Sledeća interesantna tačka još jedna crkva. I crkva i područje se zove Afendis Christos . Ona se nalazi na 7. kilometru ali obnevidela, ja - nisam primetila crkvu, već samo broj na kamenu koji je označavao koliko još imam da slušam svoj rekvijem.













Predamnom je bila jos jedna staza kroz šumu, gde sam osim glave pokvasila i majicu i pojela u breskvu (u hodu) na odmoruštu br. 8 i zapalila cigaretu na odmorištu 9. Videla sma neke povređene turiste po koje je došao jedan od čuvara sa konjem.
Možete zapaliti cigaretu ali samo na odmorištima i na za to određenom mestu, ako baš ne možete da izdržie ili ste očajni kao što sam bila ja.
NA STAJALIŠTU 9  UZMITE DOSTA VODE! 

Tu sam samo snimala za filmić, i uživala u hladovini.
Staza vodi u korito reke (suvo preko leta) i mojoj radosti nije bilo kraja, jer sam mislila da je čuvena Gvoydena  kapija (Iron Gate) tu blizu, aaaaaali ....... nije bila!












Kao što vidite - oko mene ni žive duše ... pomalo je počela da me hvata panika! Šta ako polomim nogu ili je uganem?! Milion puta mi je došlo da sednem i da razmišljam, da uživam, da me bude baš briga i za taj glupavi brod.
Jako me je uznemiravala činjenica da moram da žurim, jer je bilo sve očiglednije da ću zakasniti. Već sam pravila planove, kako ću odustati i prespavati u selu. Ali ... nastavljala sam ... samo da vidim dokle mogu da izržim ...
Ipak je bilo dobro što nije bilo ljudi oko mene, jer sam mogla da izrazim svoje emocije onako ... na glas što bi rekli ...
Široki i otvoreni prostor je sada suđen na oko 4 m  širina i doseže visinu od oko 300 m ( 984,3 metara ). Suženje u klancu se zove Sideroportes (Iron Gates ). Tačnije tri suženja na kratkoj udaljenosti.













Na sledećim dvema fotografijama su ljudi ako malo bolje pogledate!














I prošla konačno kroz Gvozdenu kapiju. Od 7.8 do 10 km - to je put kroz suženja nema stajališta ni vode!  Na pitanje koliko još ima do kraja, čikica koga sam srela na mostiću, a koji je kontrolisao da li je još neko zaostao (ne govori engleski)  mi je rekao da ima još kilometar do kraja.

NEMA! Do kraja je bilo još 3 km pešačenja do izlaska  + 3 do Ag. Roumeli i broda. Znači  6 km hoda, a meni je ostalo još sat vremena. Znači  6 km hoda.
Dok sam sama koračala po kamenju, okružena liticama, čula sam psa kako ljuto laje ... pomislih kako će me sigurno napasti ako dođe do mene, a doći će ako čuje moje korake. I?
Da li je možda divlji pas ili je gladan? Ako me napadne nema nikoga da mi pomogne!
p.s. u principu nemam problema sa životinjama, volim ih i one vole mene ...
Ne mogu da sednem, jer kasnim, ne mogu da koračam jer će me čuti ... ma reših da nastavim pa kako mi bude.

Fotografije su postajale sve lošije, video bez ikakve moje priče, već sam snimala onako kako hodam ... nisam imala vremena da sednem i pojedem nešto - mada mi se i nije bilo do jela, od silne muke.

Kvasila sam glavu na svakom izvoru.
Žulj sam sanirala flasterom. Nisam imala bolove u nogama, jer imam pomalo kondicije od vožnje bicikla, malo fitnesa i plivanja.  Imala sma duševne bolove.
Za mene se ova avantura odavno  pretvorila i emocionalni stres i psihičku patnju.









I konačno pogled u nazad na Samariju i jedno ogroomnoo ZBOGOM.





Sećate li se onog psa koji je ljuto lajao? E, on se nalazio 3 kilometra dalje od mene, u naselju na izlazu iz klanca, vezan u dvorištu.
 U lavirintu  kuća i torova nema nijednog putokaza ka izlazu zato sledite svoj instinkt (ako zaostanete i nemate koga da pitate) i idite pravo ... pravo.. pravo ...ddok ne izađete na nešto kao trg i vidite nekoga koga bi mogli priupitati kuda da nastavite. Na tom trgu je i stanica minibusa.
Pošto je ostalo još 11 minuta do 5 i do polaska broda, uzela sam kartu za minibus. Bilo nas je troje u busu, vozač, onaj čikica radnik u parku i ja.


Na žalost, nisam imala vremena da odem do mesta na kome se nalazi Crkva Blažene Marije sagrađena unutar zidina ranohrišćanske bazilike, ova je opet izgrađena na temeljima Apolonivog hrama (Apollo Tarraiou) u vreme drevne države Tarra . Kada se izađe iz Samarije, crkva je sa leve strane u brdu. Iskopavanjaima obavljenim 1970.  su otkriveni sotatci drvenih grobova helenskog, rimskog i vizantijskog perioda

Dva srušena turska utvrđenja se nalaze ako krenete stazom od Crkve Blažene Marije.



Stigla sam u Agia Roumeli (12,8 km) i potražila biletranicu kako bih kupila kartu za brod.

Cena karte 10 evra. Nisam videla nijedan putokaz, pa sam pitala turiste. Sve je bilo OK. Kupila sam kartu i potrčala ka brodu.

Interesantno je da u selu postoji samo jedna prodavnica, a desetine restorana. Prodavnica je blizu biletarnice, pravo ka luci. Ako tu ne kupite vodu, pivo ili šta želite - teško ćete izbeći restoran.
Kako sam bila žedna, jer sam popila svu vodu, požururila sma do pristaništa, sela u prvi restoran i naručila koka-kolu. Bilo mi je potrebno malo šećera.
Konobar mije doneo kolu u čaši bez slamčice i ja pomislih na strai trik , pokupe se ostatci kole od drugih ljudi , sipaju se u čašu  ... i pomislih u sebi  "sutra mi  žvale ne ginu" , ali posle tolog naprezanja nisam imala snage da tražim drugo piće.
Naravoučenije: pazi kako naručuješ piće u tavernama u mestima gde ljudi obično žure na brod.

Agia Roumeli je naselje koje nisam stigla da pogledam, ali sam videla tirkiznu boju Libijskog mora i poželela da iskoristim onaj kupaći i pečkir i japanke za plažu, ali avaj! Ništa od toga.
Staro naselje  Aghia Roumeli sagrađeno na mestu bivše države Tarra. Tarra je postojala u helenskom periodu između 323. i 31. godine pre Hrita. Pređašnje naselje je premešteno 1962. Ovaj evakuacija nije bila prisilna, bila je to je odluka žitelja da se presele bliže moru.








Na brodić nemorate da u đete prvi, ima mesta za sedenje, ako ništa drugo na stepenicama.
Brodić staje u naselju Luto (Loutro) ali samo da bi primio ili iskrcao nekoliko putnika. Inace se do ovog seoceta stiže jedino brodom. Mirno i .. pa morno naselje ...
 I konačno se stiže do Sfakije (Hora Sfakion), gde možete popiti kafu, pivo u tavernama niz obalu.  I požuriti na autobus.



Omiljena zabava krićanskih momaka - pucanje iz vatrenog oružja u znakove kraj puta.
Odličan put od Hora Sfakion do severne obale vodi od fenomenalnih serpentina, kroz sela do izlaska na auto-put kod Retimna.
Sa serpentina se može videti Frangokastello - a o njemo će biti posebna priča.

Omiljena zabava krićanskih momaka - pucanje iz vatrenog oružja u znakove kraj puta.
Pošto sam onako smlaćena stavila foto-aparat u gepek - evo moram da preuzmem fotku serpentina  sa drugog sajta. Na sajtu eikones.ws ima jos odličnih fotografija.
Serpentine iynad Sfakie i Frangokastela
Dođoh kući u Amodaru oko 22:30.

Ja živim ovde i sasvim je prihvatljivo to što sam bila onesposobljena za hodanje u naredna 4 dana (drugi dan nisam mogla da se pomerim sa stolice od upale mišića), ali da sam došla na odmor od 10 dana, bila bih ljuta na sebe što sam potrošila tri dana u sobi ili na plaži, ležeći u teškim mukama (što fizičkim, što duševnim).
Ako bih došla na planinarenje - to bi bila druga priča, za letovanje na Kritu bih ipak odredila neke sasvim druge destinacije ... ili odabrala onaj kraći put iz Ag. Roumeli.

Ako ikada budete rešila da ponovim Samarija rekvijem, sigurna sam da ću na ulazu biti u 7 i 30 ujutru, kada se i otvara Nacionalni park, u maju (kada je vegetacija u punom sjaju, dan dovoljno dug i temperatura nije visoka) ili u septembru - nikako kasnije i nikako u jeku turističke sezone ...


Ne propustite VIDEO sa mojim SAMARIJA REKVIJEMOM 
Dugačak post - baš kao i moj dan u Samariji.

Dodatni info:
Javni busevi
Hania - Omalos
Dnevno 08:30 & 14:00
Cena: 6,90 €
Trajanje putovanja: ~45 minutes

Kastelli - Omalos
Dnevno 06:00 & 07:00
Cena: 11,40 €

Sfakia - Hania:
Cena: 7,90 € - Duration: ~2hrs
Zavisi od pristajanja broda.
Bus' website
Brod
Ag. Roumeli - Sfakia
Cena : 9 €
Polazak : u 17:30
Boats' website


2 comments:

  1. Odlican opis, hvala...

    ReplyDelete
  2. Nije moralo biti tako teško, podsjeća malo na NP Paklenicu.

    ReplyDelete

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...